Današnji svet, sa svim svojim nelogičnostima i manama, ipak napreduje u pogledu osnaživanja žena u raznim pravcima, uključujući i žensko preduzetništvo
Danas se više nego ikad priča o ravnopravnosti polova, ali u praksi još uvek postoji još mnogo stvari koje nisu jasno definisane i koje se i dalje, prećutno, očekuju od žena. I pored mogućnosti izbora, ta očekivanja i sve ono sa čime se žene susreću zahteva podizanje svesti o svim onim izazovima sa kojima se suočavamo.
Ako pogledate današnji svet biznisa, videćete da njime i dalje dominiraju muškarci. To nije iznenađujuće, ako se u obzir uzme istorija, koja je sve donedavno samo muškarce prepoznavala kao podobne da se bave „teškim” pitanjima, u koja svakako spada i vođenje biznisa. Istina je da na listama najuspešnijih preduzetnika ima žena, ali većinu i dalje čine muškarci.
Budućnost će sigurno ovaj odnos sve više preokretati u korist ženska preduzetnica, ali kako bi to došlo, potrebno je biti svestan stvari sa kojima se preduzetnice suočavaju, kako bi se o tim problemima govorilo otvorenije i oni samim tim postajali manji tabu nego što su danas.
Zato ćemo se osvrnuti na pet najvećih izazova ženskog preduzetništva, iz perspektive žena koje same osnivaju i vode svoje biznise, uz delić iskustva, odnosno podeljenu misao nekih od uspešnih žena u svetu preduzetništva.
1. Kulturološki uslovljene vrednosti
“Znate, svih ovih godina, ja sam jela svoje kolačiće. Svih ovih godina ljudi su mi govorili kako su fantastični. Zato sam odlučila da uđem u posao prodaje kolačića. Moj muž je momentalno rekao: ‘Oh, dušo, to je tako glupa ideja.’ A onda su i moji roditelji izustili: ‘Nemaš ti šta da tražiš u biznisu prodaje kolačića.’ – Debi Filds
Jedan od prvih izazova za svaku ženu koja želi da se oproba u preduzetništvu su kulturom uslovljene vrednosti, odnosno tradicija. Svet je prilično šarenolik po pitanju toga kako se u određenim oblastima vidi uloga žene u društvu: što je društvo tradicionalnije, i uloga žene je više određena udajom, rađanjem, vođenjem računa o domaćinstvu i slično.
U ovakvim zemljama to predstavlja problem koji uopšte nije zanemarljiv, a on ponekad podrazumeva i to da se u sopstvenoj kući morate izboriti za pravo glasa.
Uloga muškarca dugo vremena se oslanjala na ideju da je on taj koji mora „doneti hleb na sto”, a u pomenutim konzervativnim sredinama, preduzetničke veštine žena često se doživljavaju takmičarski, to jest kao njena namera da preuzme ulogu glave porodice od muža.
Sa ovim izazovom se posebno suočavaju one porodice u kojima je i muškarac preduzetnik. Tada se najčešće muška deca vide kao naslednici posla, dok su ženska najčešće izuzeta iz toga. On se može prevazići isključivo tako što ćemo se držati svojih principa i urediti stvari najpre u svojoj kući, a potom se – koliko je to moguće – ne osvrtati na sva ona mišljenja ljudi imaju problem da se nose sa „ženom u pantalonama”.
2. Društvena diskriminacija
„Grozno je reći, ali dugo sam bila etiketirana zbog toga što sam dizajner venčanica i sada sam začuđena time kako sam uspela da to prevaziđem. Stvarno sam pokušala sve osim odustajanja, ali sam to uspela zahvaljujući tome što je ovo moj životni san.” – Vera Vong
Iako smo dobrano zagazili u 21. vek, broj ljudi koji i dalje veruje u to da su muškarci podobniji za biznis nije mali, niti zanemarljiv. Međutim, i sami smo skloni verovanju u određene stereotipe o tome šta su „muški” a šta „ženski” poslovi.
Da li vam se nekad desilo da ugledate ženu kako vozi gradski autobus, automehaničar je, vodoinstalater ili varilac, i da pomislite „Zašto žena radi ovaj posao”? To se sigurno svima, u nekoj formi, desilo, a istina je da iza toga stoji duboko, kulturološki i društveno uslovljeno stanovište da neki poslovi jednostavno nisu za žene (ili muškarce; isto važi i obrnutom pravcu – za muškarca koji radi kao vaspitač u vrtiću, kao ispomoć u kući i tome slično).
Činjenica je, dalje, da bi mnogi birali da radije sarađuju sa muškarcem nego sa ženom. Upravo pomenuto stanovište, kao i ono da se prosto zna da su muškarci bolji u biznisu (što je samo još jedna predrasuda), zadaju muku brojnim preduzetnicama.
Sa ovim izazovom suočavaju se i razvijenija, odnosno liberalnija društva, a bitka se vodi na ogromnom broju frontova, svakodnevno. Zato je važno znati da na ovakve stereotipe i predrasude možete naići bilo gde i bilo kada, ali ono što je ključno jeste to da ih prihvatimo baš kao ono što jesu – predrasude i stereotipi. Ne možemo promeniti šta okolina misli, ali možemo uticati na to šta ćemo mi raditi sa njihovim mišljenjem, zar ne?
3. Nedostatak poverenja investitora
„Šta je najgore što može da se desi? Da me svi odbiju; možeš misliti.” – Dž. K. Rouling
Ovo je izazov koji nastaje u trenutku kada je potrebno skupiti novac za otpočinjanje sopstvenog biznisa. Investitori su, generalno – mada je ovo vrlo povezano sa vrstom biznisa o kojoj je reč – naklonjeniji da veruju muškarcima, ali to nije nešto što bi se moglo izgovoriti naglas tek tako. Iza toga stoje dva već pomenuta izazova, a ženama je generalno potrebno mnogo više vremena i truda da bi dokazale svoju vrednost.
Prošle godine sam konkurisala za subvencije koje dodeljuje Republika Srbija preduzetnicima, i jedan od kriterijuma koji me je činio „ranjivom” grupom za samozapošljavanje bio je taj što sam žena.
Zahvaljujući toj činjenici dobila sam dodatne bodove pri ocenjivanju mog biznis plana, jer su u našoj zemlji žene teže zapošljive od muškaraca. Da li je ovo odličan vetar u leđa za preduzetnice ili pak diskriminacija prema muškarcima kroz favorizovanje određenog pola, još uvek ne umem da domislim. Verovatno zavisi od perspektive.
U svakom slučaju, ženama će sigurno trebati više strpljenja i upornosti da svoju biznis priču predstave stranama zainteresovanim za njeno finansiranje, kako bi se u fokusu našla održivost ideje, a ne pol onoga ko je prezentuje.
4. Balansiranje između privatnih i poslovnih obaveza
„Bilo je rizično. Bila sam udata i trudna sa najstarijim sinom. Ali, ja ne gledam na rizik isto kao i drugi ljudi. Kada si preduzetnik, moraš se voditi mišlju da ćeš uspeti.” – Lilijen Vernon
Ovo je verovatno prva stvar na koju većina pomisli ne samo kad je reč o ženama preduzetnicama, već i u kontekstu žena koje rade bilo koji posao. Stvar je u tome što će i one žene koje su odlično organizovale sve svoje obaveze plaćati danak u umoru i previše obaveza, a kamoli one koje pristaju na to da pod punom opremom igraju na dva terena: i domaćica i poslovna žena. Jedno svakako ne isključuje drugo, ali isto tako zahteva ozbiljno planiranje, hitro prilagođavanje i kompromise.
Ako je muškarac glava porodice, onda je žena njegov kičmeni stub, i upravo je to ono nad čime društvo verovatno strepi kada se posmatra ženski preduzetnički duh. Međutim, umesto da se vodi rat oko toga čija je uloga da se izbaci smeće, zar ne bi bilo konstruktivnije napraviti plan – a ujedno i vežbati sopstvene preduzetničke veštine – kad ko iznosi smeće i zatim ga se pridržavati?
5. Stres
“Osnovala sam The Body Shop 1976. kako bih uspela da zaradim za život, za sebe i dve ćerke, dok je moj muž Gordon pešačio po Americi. Nisam imala nikakvu obuku i nikakvo iskustvo i sve što sam znala o biznisu bio je savet mog muža da se trudim da na nedeljnom nivou zaradim 300 funti. Niko ne priča o preduzetništvu kao o preživljavaju, a ono to upravo jeste i to je ono što podstiče kreativno razmišljanje.” – Anita Rodik
Stres definitivno nije rezervisan samo za preduzetnice, već pogađa sve ljude koji bilo šta rade i stalo im je da to što rade zadovolji postavljene kriterijume.
Međutim, ako se setimo da žene, osim svega onoga što preduzetništvo donosi (a što nikako nije malo za poneti), moraju da se nose i sa svim onim što je gore opisano, onda je jasno da je taj stres kompleksniji. Potrebno je, dakle, ne samo nositi se sa svakodnevnim izazovima, nego sa svim onim što poziciju preduzetnice čini drugačijom u odnosu na muškarce preduzetnike.
Ne postoji svemogući recept koji će odneti sve ove probleme, ali svest o njima, kao i način na koji biramo da se nosimo sa takvim izazovima je ono što može da igru učini ravnopravnijom.
Od sveta koji je spreman samo za ženu-domaćicu koja sedi kod kuće, gleda serije, kuva ručak i neurotična je jer shvata da to nisu njeni krajnji dometi (žene koje same biraju ovakav stil života ne spadaju u ovu kategorizaciju), ipak smo, civilizacijski, prevalili dug put.
No, još mnogo je ostalo ispred nas: setite se samo Holivuda, gde se o jednakosti u tome ko je koliko plaćen tek sada govori potpuno otvoreno. Da li bi pre dvadeset godina bilo očekivano da Robin Rajt i Kevin Spejsi budu podjednako plaćeni za glavne uloge u seriji „House of Cards”? Odgovor na ovo pitanje je ono što uliva nadu u to da će budućnost biti još naklonjenija ženskim preduzetničkim poduhvatima.
