AgDesign - Biznis i marketing 24 Sata dnveno

Iskustvo prve porodične firme – izdržite prvih 1400 godina

-

23/08/2022

Iskustvo prve porodične firme – izdržite prvih 1400 godina

Biznis koji traje generacijama pokazuje vrednost

Od svih priča ljudi koji su uspeli u poslu nekako su najemotivnije i najupečatljivije epizode o porodičnim firmama. Krenuli su od malih stvari, svako je po malo dodavao, porodica se okupila i udružila oko zajedničke ideje i vizije porodične firme, i na kraju iz toga je nastao ozbiljan biznis.

Da, zvuči bajkovito… ali, ima i posebne draži. Još, posebno, ako je to tradicija koju nastavi i sledeća generacija, onda to bude stvarno nešto posebno. Biznis koji se održao i preneo pokazuje vrednost i prepoznavanje, ali i prenošenje lekcija i iskustava. Baš posebnu težinu korisnicima usluga ili proizvoda i veliki ponos vlasnicima ima podatak da je preduzeće osnovano neke davne godine, pa ćete tako na mnogim proizvodima videti i podatak o godini od koje preduzeće postoji ili plasira određeni proizvod.

Najstarija firma porodice Kongo

Ako neko ima pravo da priča o porodičnoj kompaniji, tradiciji, ponosu zbog tradicije, to je porodica Kongo, odnosno njeni članovi koji su potomci osnivača najstarije porodične firme u svetu.

Najstarija kompanija na svetu je Kongo Gumi iz Japana, čije je sedište bilo u Osaki. Kongō Gumi Co., Ltd. (Kabushiki Gaisha Kongō Gumi) je preduzeće poznato kao porodična firma sa najdužim samostalnim postojanjem u istoriji. Detalji o tako dugog istoriji preduzeća navode se na tri metra dugom svitku papira, koji potiče iz 17. veka, a koji navodi 40 generacija vlasnika, odnosno direktora preduzeća. Svi oni su pripadali jednoj istoj porodičnoj lozi, po imenu Kongo.

Porodične firme nam donose mnoge važne lekcije u preduzetništvu

Osnovano je 578. godine, kada je tadašnji japanski glavni ministar, princ Shotoku, iz susedne korejske države Baekje doveo građevinske majstore, kako bi mu pomogli da sagradi budistički hram Shitennoji.

Nakon završetka izgradnje, jedan od tih majstora je odlučio da ostane u Japanu i bavi se građevinskim poslom. Njegovo preduzeće se specijalizovalo za izgradnju budističkih hramova, a kroz vekove je Kongo Gumi učestvovao u izgradnji mnogih znamenitih zgrada, kao što je poznati zamak u Osaki. Kako se budizam širio, tako je i za porodicu Kongo, koja se specijalizovala za izgradnju hramova i zamaka, bilo sve više posla, posebno zato što su već imali značajne „reference“ iza sebe.

Pored izgradnje, firma se bavila i rekonstrukcijom građevina, među kojima je i hram od kojeg je sve i krenulo, Shitennoji, koji je više puta bio oštećen i urušen tajfunima, zemljotresima, požarima, pa i bombardovanjem u drugom svetskom ratu.

Promena je jedina konstanta

Naravno, kako su se vremena menjala, tako je i sama potražnja za građevinama tih tipova postajala manja, pa se i firma u poslednjoj četvrtini dvadesetog veka okrenula građevinama poput hotela i bolnica. Ipak, kompanija kao da se nije dovoljno brzo prilagodila svim promenama na tržištu, nije bila spremna za novi pristup, ili je kasno krenula sa pripremama za nove tržišne uslove, pa više nije bila tako dominantna, niti je imala tako značajne rezultate. Naprotiv, polako je ulazila u poslovne probleme.

Nažalost, 2006. godine je kompanija postala filijala građevinske korporacije Takamatsu Corporation, nakon značajnih finansijskih problema u koje je dospela i nemogućnosti da servisira značajne finansijske obaveze koje su dospevale. To se desilo u trenutku kada je firmom Kongo Gumi upravljala četrdeseta generacija iste porodice.

Duh firme Kongo se održao kroz Takamatsu, ali je sigurno gorka pilula bilo potpadanje pod firmu koja je otpočela sa radom 1917. Godine, kada je Kongo Gumi slavio 1339 godina poslovanja. Masakazu Kongo, koji je bio na čelu kompanije, sigurno to zna najbolje.

Izgleda da je ipak važno izdržati prvih 1400 godina, ali ni posle toga nema opuštanja, trka se nastavlja. Važno je pratiti i predviđati trendove, sa već dobrim startnim pozicijama biti korak ispred drugih, nekada i praviti zaokret u odnosu na prethodne aktivnosti i pristupe… ali, nikako ne dozvoliti da se porodični “olimpijski plamen” ugasi.

Preduzetnički stres

TNTGroup

-

01/08/2022

0

Za preduzetnički stres postoje brojne tehnike koje nam mogu pomoći da prevaziđemo stresan period tako da iz njega ne izađemo potpuno iscrpljeni.

Međutim, kada dođe period krize, koliko zaista vodimo računa o sebi i svom zdravlju? Da li, u nameri da se umirimo sa psihičkog aspekta, zapostavljamo onaj ništa manje važan – telesni?

Šta je to što bismo mogli činiti kako naše telo, za vreme krize ili perioda povećanog stresa, ne bi ispisivalo čekove za koje nemamo pokriće?

Stres nas lako izbaci iz uobičajenog koloseka

Bilo da govorimo o hroničnom ili akutnom stresu, telo je obično prvo koje „strada” kada su nepovoljne spoljašnje okolnosti u pitanju. Tako možemo „zaboravljati” da jedemo ili, s druge strane, ješćemo više nego što nam je potrebno; odričemo se svih onih korisnih i prijatnih aktivnosti koje radimo jer sada nemamo vremena ili energije da im se posvetimo, te svu svoju pažnju usmerimo na preživljavanje krize.

Međutim, kada govorimo o preživljavanju, često mislimo na preživljavanje projekta ili posla, a ne na sopstveno. I zato sebe ubedimo da sad činimo najbolje što umemo, a u stvari iz fokusa izgubimo sve ono što nam i te kako može pomoći kada dođe period krize.

Ako ne vodimo dovoljno računa o telu, onda ni sve ostale tehnike za prevladavanje stresa neće funkcionisati. Da li možete umorni i iscrpljeni trezveno da razmišljate? Da li vam je do vežbi disanja onda kada osećate da vam nešto sedi na glavi i neće da ode? Verovatno ne.

Svrha ovog teksta je da se osvrne na telesni aspekt prevladavanja stresa, u smislu da ne zaboravimo da pazimo na stvari koje su i te kako važne, a koje nam lako iščeznu sa liste prioriteta.

Preduzetnički stres je moguće kontrolisati

O čemu treba voditi računa

Bez obzira da li govorimo o svakodnevnici ili o periodima krize, voditi računa o sopstvenom zdravlju može doneti samo pozitivne ishode.

O tome, istina je, treba malo više brinuti u periodima krize, a – paradoksalno – baš smo tada skloniji da zanemarujemo potrebe tela i oglušujemo se o ono što nam poručuje. Ovo su najvažnije stvari koje ne bi trebalo smetnuti sa uma, kada je reč o telesnom aspektu borbe sa stresom.

Spavanje je nezamenljivo

Kvalitetan san, u šta spada i redovno spavanje u određenom trajanju, obično su prvo što leti sa spiska stvari koje radimo u periodu krize.

Neki ljudi, sa druge strane, mogu spavati više i duže, jer je spavanje upravo jedna od stvari u koju možemo pobeći onda kada je realnost ugrožavajuća.

Činjenica je da ništa ne može da zameni spavanje u trajanju od sedam do osam sati, a to je obično ono čega se ne pridržavamo – bilo zato što ne možemo da stignemo ili zbog nemogućnosti da zaspemo jer smo ophrvani razmišljanjem o problemu koji je izazvao krizu.

Važno je imati u vidu da je našem telu san neophodan da bi mogao da funkcioniše i da ga baš ništa – nikakva količina kafe ili kojih god supstanci – ne može nadomestiti. Zato nemojte žrtvovati spavanje, već naprotiv; kad smo odmorni i naspavani, lakše se nosimo sa onim što nam servira dan, nego kad smo umorni i nervozni.

Napravite pauzu ali zapravo

Kada krenu rokovi i sav pripadajući im stres, prvo čega se odreknemo je odmor. Tu se ne misli na to da usred frke odete na godišnji u trajanju od dve nedelje, već uzimanje predaha u toku dana da posložite svoje misli i emocije.

Pauza od pola sata u danu kada telefoni nemilosrdno zvone može se činiti kao suvišno luksuziranje. Međutim, ona to nikako nije. Napravite pauzu koja će vam omogućiti da se makar na kratko izmestite iz sadašnje perspektive.

Ne samo da će vam možda pomoći da starom problemu pristupite na nov način, već će vam obezbediti da na trenutak predahnete od svega onoga što vam uzrokuje patnju, a stres upravo to i jeste – patnja.

To ne znači da ćete bežati, već da ćete se zaustaviti da napunite svoj rezervoar gorivom za lakše prevaljivanje ostatka puta.

Aktivnosti koje nam prijaju nisu gubljenje vremena

I prijatne aktivnosti – kao što su slušanje muzike, šetnja, plivanje, razgovor sa prijateljima i bliskim osobama – u trenucima krize mogu nam se činiti kao luksuz.

Tačnije, kao gubljenje vremena, odnosno bavljenje nečim što ni izbliza nije tako važno kao problem sa kojim se suočavamo. To, međutim, nije tačno; aktivnosti koje sprovodimo u svrhe vraćanja energije koju smo izgubili rešavanjem problema zapravo je investicija u buduću količinu energije koju imamo na raspolaganju za nošenje sa problemom, odnosno stresom.

Sat vremena koje ćete „izgubiti” na ovaj način nikako nisu gubljenje, već tajm aut. Ne zaboravite da, ne samo da na njega imate pravo, već će vam se njegovo korišćenje dugoročno veoma isplatiti.

Slušajte šta vam poručuje telo

U periodima duže izloženosti stresu, neretko se pojavljuju telesne manifestacije našeg psihičkog stanja. To je, između ostalog, onaj osećaj da vas nešto guši, težina na plućima ili osećaj rupe u stomaku.

Sve su to telesni pokazatelji da je potrebno nešto učiniti, kako se ono što danas doživljavamo kao neprijatnu senzaciju sutra ne bi pretvorilo u stvaran zdravstveni problem.

Svako od nas ima određen kapacitet do kog je u stanju da se nosi sa stvarima koje procenjujemo kao visoko stresne i naporne. Taj kapacitet može biti različit od osobe do osobe, ali svima nam je zajednička jedna stvar: on ima svoje limite.

Nemojte čekati da dođete do same granice da biste uvideli da ste tu. Slušajte šta vam telo govori i nemojte se oglušivati na to što čujete.

Bez obzira da li govorimo o periodu krize (akutni stres) ili o svim onim manjim, iritantnim stvarima kojima obiluje svakodnevnica, svakako je pametno ne gubiti iz vida značaj koji telo – odnosno to kako sa njim postupamo – ima na naše celokupno funkcionisanje.

Stvari iznete u ovom tekstu nisu nikakvo „izmišljanje tople vode”: svi smo čuli za njih i znamo da su važne, zar ne? Uprkos tome, često jako lako čak i nesvesno odlučimo da su nam u kriznim periodima suvišne i zato prve „odlete” sa spiska stvari koje ćemo raditi.

Neka ne bude tako, pošto rešavanje krize bez obraćanje pažnje na ono što će od nas posle nje ostati (u mentalnom i telesnom smislu), može biti ništa drugo do Pirova pobeda. Zato briga o sebi nije nikakav luksuz, već stvar preživljavanja.

PREPORUKA

Pozitivno razmišljanje

Lifestyle

TNTGroup

-

01/08/2022

0

Zašto nam pozitivno razmišljanje ne pomaže i kako ga iskoristiti na najbolji način saznat ćete u tekstu koji sledi.

Neki od dominantnih pravaca u savetovanju i osnaživanju ljudi da ostvare svoj potencijal oslanja se na ideju da je pozitivno razmišljanje izvor sreće i blagostanja.

I zaista, ta simplifikovana i prilično nezgrapno formulisana filozofija – šuplja za svakog ko je malo više svog vremena posvetio proučavanju načina na koje funkcioniše ljudski mozak.

Osvojila je svet veoma brzo, a razlog leži u tome što nam daje lažni osećaj kontrole nad time šta mislimo, pa i samim tim kako se ponašamo i kojim ciljevima stremimo. Osim toga, privlačna je zato što je jednostavna i bezbolna: misli lepo, pa će ti lepo i biti. Problem je, samo, što ovo u stvari ne funkcioniše.

Ako nešto dovoljno snažno želite, to će vam i doći, jedna je od takvih mantri, koja nije netačna ukoliko se stavi u pravi kontekst: da, ako nešto dovoljno snažno želimo, pa onda angažujemo sve svoje resurse da to i postignemo, onda će nam MOŽDA doći.

Ovo je primer kako nijedna od „misli pozitivno” mantri sama po sebi nije loša ni pogrešna, dok god nam ne odriče odgovornost za ishode akcija koje preuzimamo, uz prihvatanje onoga što je nepromenljivo.

Da li je, međutim, moguće zadržati pozitivan stav, čak i kada vas realnost nekoliko puta silovito izuje iz cipela, zahtevajući da nešto menjate u svom pristupu životu i problemima? Možemo li sebe da utreniramo pozitivno razmišljanje?

I da li su te negativne misli stvarno toliki otrov za naše blagostanje, pa bi zato bilo najbolje hermetički ih zatvoriti u neku pregradu u našoj glavi i usmeriti se samo na pozitivne misli? Lepo je imati mišljenje o nečemu, ali je još lepše imati naučne dokaze.

POZITIVNO RAZMIŠLJANJE Možemo li da kontrolišemo svoje misli

Krajem osamdesetih godina prošlog veka socijalni psiholog Daniel Vegner želeo je da ispita koliko smo zaista u stanju da kontrološemo svoje misli. Inspirisan rečenicom iz romana Fjodora Dostojevskog iz 1863. „Zimske beleške o letnjim utiscima”, koja kaže: „Probaj sledeći zadatak: nemoj da misliš na polarnog medveda, i videćeš da će se prokletinja pojavljivati u tvom umu svakog minuta.“,

Vegner je započeo seriju eksperimenata sa ispitanicima koji su dobijali instrukciju da ne misle na belog medveda, a kada im se misao ipak omakne, da pritisnu taster i na taj način zabeleže učestalost javljanja te misli.

Istraživanja su nedvosmisleno pokazala paradoksalnost procesa pokušaja suzbijanja neželjene misli: što su se ispitanici više trudili da ne misle na belog medveda, to su zapravo više mislili na njega!

Objašnjenje koje stoji iza ovog fenomena je da svaki put kada ulažemo svesni napor da zaustavimo ili obuzdamo neku misao, mi je zapravo hranimo našim vremenom i energijom – bavimo se njom i samim tim je stavljamo u fokus našeg svesnog razmišljanja. Tako ona, umesto da bude ućutkana, zapravo biva sve glasnija. Ako ne verujete, probajte i sami da aktivno ne mislite na belog medveda.

Sad kad znamo da suzbijanje neke misli zapravo vodi u njeno osnaživanje, a ne ućutkivanje, šta nam onda ostaje? Moramo li da se opredelimo za večni oganj negativnih misli? Ili da nastavimo, poput Sizifa, da guramo kamen uzbrdo, sa nadom da će se stvari nekako magično promeniti, samo zato što mi to snažno želimo?

Odgovor je – ne moramo! Ne moramo da sebe teramo da mislimo lepe misli onda kad nam se najradije plače ili zuri u prazno. Ne moramo sebe da ubeđujemo da je realnost drugačija, niti da je jedini put ka sreći i uspehu u srećnim mislima. Zato što nije. I to je dobra vest.

Uzimanje svih – dobrih i loših – aspekata situacije nudi nam povećanje doze realističnosti u proceni neke situacije, koju nam isključivo pozitivna ili negativna perspektiva odriče. Ali pre nego što se osvrnemo na alternativno rešenje, hajde da zamislimo kakav bi nam bio život kada bismo se slepo vodili pozitivnim mislima.

Svako svesno ljudsko biće koje je provelo koju deceniju na ovoj planeti shvata je da je život mešavina svih mogućih stvari koje to isto moguće ljudsko biće mogu zadesiti. Patnja, bol, nepravda, ali i sreća, ispunjenost, zadovoljstvo… Većina nas u svom iskustvu ima sva ova – i mnoga druga – stanja.

Sad zamislite da možete da birate samo lepe misli, lepe emocije, lepe životne događaje? Da možete da zapevate na sav glas kad vam, recimo, propadne značajna investicija?

Da se smejete kada vam iz tima ode ključni član? Da odmahnete rukom nehajno kada uvidite neodrživost ili nemogućnost realizacije neke ideje u koju ste uložili mnogo svog vremena i truda? Da li bi to bilo normalno? Da li je to prirodno? Da li smo mi – kao ljudska bića – podešeni samo tako da osećamo sreću i pozitivne emocije?

Ono u čemu pristupi koji se oslanjaju na tiraniju pozitivizmom (pri čemu se po stepenu insistiranja na srećnosti mogu međusobno veoma razlikovati; ovde se mahom prepiremo sa onim najekstremnijim, koji negativne misli i emocije vide kao uklet usud kog bi se pod hitno valjalo ratosiljati) greše jeste to što kreću od pretpostavke da je sreća i sve ono lepo što ona nosi prirodno stanje čoveka.

A nije. Isto kao što je prirodno da se smejemo i veselimo kad smo srećni, prirodno je da budemo tužni, nesrećni, negativni kada patimo.

Patnja je prirodan i sastavni deo ljudskog života

I dok god pokušavamo da joj negiramo postojanje, negiramo jedan važan deo sebe i svoje ljudskosti.

To ne znači da ćemo se, kao bismo utekli diktaturi srećnosti, prepustiti svim bolovima i patnjama ovog sveta, kako bismo bili u dosluhu i sa tom strašnom, drugom stranom pozitivnog razmišljanja. Alternativa bi – u ovom slučaju – bila: fleksibilnost! Fleksibilnost koja se oslanja na svest o tome da je život prepun i patnje i blagostanja. I gorkih suza i najlepšeg smeha.

Takva fleksibilnost daće nam mogućnost realnijeg sagledavanja stvarnosti i okolnosti u kojima se nalazimo. Ona će nam omogućiti da budemo srećni i ako nije sve savršeno, i ako glasno opsujemo kad ugazimo u baru, i ako ponekad pomislimo da nam je dosta svega. To je zato što su sve te negativne emocije i reakcije normalne i ljudske.

Ona će nam pomoći da spoznamo patnju koju ne možemo zaobići ili preskočiti, i iz koje ćemo naučiti nešto novo – neku važnu lekciju, koja nas u budućnosti može spasiti bespotrebne patnje. Što ne bi bilo moguće da je već nismo iskusili.

To, dalje, ne znači da moramo da odaberemo tim za koji igramo: da li ćemo sebe stalno da lažemo da je sve u redu ili da ništa nije u redu. Sva je prilika da je realnost negde na pola puta – nekad naginje ka jednom, a nekad ka drugom ekstremu.

Ali dok god se fokusiramo samo ka jednom, bez osvrtanja i na drugi, nećemo imati pravu sliku. Možda je svakako nećemo imati, iz raznih razloga, ali negovanjem ove fleksibilnosti dajemo sebi dozvolu da budemo ono što jesmo – ljudi – sa svim onim lepim i manje lepim stvarima koje takvo nešto nosi.

PREPORUKA