O lenjosti Bil Gejts je jednom prilikom izjavio: „Biram lenju osobu za težak posao, zato što će lenja osoba pronaći najlakši način da ga uradi.” Za mene je ovaj citat bio pravo otkrovenje, pošto mi je dao odgovor na pitanje kako je moguće da ja, ovakav lenjivac, išta postižem u svom životu.

Radi se o tome da sam ja ozbiljno lenja osoba. Kad sam bila mala i kad bi se radili neki poslovi u kući i oko nje, ja bih slučajno (među nama, planski i sa ljutim predumišljajem) nestajala iz svačijeg vidokruga sve dok posao ne bi bio završen.

Naravno, nekad mi to ne bi polazilo za rukom. Učenjem sam se bavila tačno onoliko koliko sam morala, a niko nije posebno o tome brinuo jer sam bila odličan đak. Uprkos tome su, u mom detinjstvu i ranoj mladosti, moji roditelji imali ozbiljnu bojazan kako ću se snaći na fakultetu, a potom i u realnom životu.

Ono što je bilo čudno je da je takva lenjivica (ovo nije pravi nadimak koji sam imala; taj podrazumeva i imenovanje jednog dela tela koji se najčešće upotrebljava u svrhe sedenja) uspela da završi fakultet bez ulaska u apsolventski staž, a još je čudnije što je u stanju da danas vodi svoju malu preduzetničku agenciju i da sav njen rad podrazumeva da je sama birala kada će se i koliko njime baviti.

Kada biste sada pitali moje roditelje o mojoj lenjosti, oni bi rekli da sile božje nema da sam lenja. Možda hedonista, ali lenja nikako. Svojim prijateljima i dan danas kad kažem da sam lenja, oni me posmatraju kao da sam skrenula desno kod Albukerkija.

Pravda za lenjost

Lenjost, sama za sebe, ne podrazumeva ništa. Lenji ljudi su uspešni, isto kao što i vredni mogu biti neuspešni. Mnoštvo je faktora u igri i oslanjati se na samo jedan, a pritom izvoditi validne zaključke, nije moguće.

Lenjost je, čvrsto u to verujem, univerzalna ljudska osobina. To bi značilo da ne postoji osoba koja bar jednom u životu nije osetila da je „nešto mrzi”. To može da ide od toga da nas mrzi da dohvatimo čašu vode, pa sve do toga da ceo život protraćimo u nameri da nam stalno bude udobno.

Međutim, posmatrati lenjost izolovano od konteksta i proglasiti je za negativnu osobinu je nepravedno!

Kako to? Pa, lenjost je ništa drugo do niska frustraciona tolerancija i svi smo joj skloni, samo je pitanje u kojoj meri. Međutim, još važnije pitanje od tog je – da li radimo ono što nam ona kaže (to jest samo ono što nam godi) ili delamo uprkos njoj. A najbolja stvar sa frustracionom tolerancijom je ta što ona može da se uvežbava, pa većina nas ne bude isti lenjivac sa 25 i 55 godina.

Ono što u najvećoj meri odlučuje da li će lenjost biti funkcionalna ili disfunkcionalna jeste pitanje odgovornosti. Ne, ne može malim slovima: PITANJE ODGOVORNOSTI.

Odgovornost je, zapravo, kontrateg za lenjost. U tome je cela filozofija. Ako znam da u utorak imam ispit, možda ću u subotu da jurim leptire po poljani, ali će ispit do utorka, po principu „kako umeš i znaš” biti spremljen. I bio je, svaki put. Ako je rok za dostavu teksta klijentu petak, u sredu ću možda da maratonski gledam House of cards, ali će klijent u petak prepodne – a često i u četvrtak popodne – dobiti ono što mu je obećano.

Sa principom odgovornosti nema kockanja i igranja. On je ono što postavlja granice u okviru kojih se sve ostalo definiše, a u tu definiciju, ako poznajete sebe, slobodno uračunajte i lenjost. Dok god ste u okvirima koje diktira odgovornost, lenjost vam neće moći ništa.

Dobre strane lenjosti

Tako je, dobro ste pročitali: lenjost ima i svoje dobre strane. Kad kažem lenjost, uvek mislim da njenu kombinaciju sa odgovornošću. Lenjost bez nje je upravo to – čista lenjost, ista ona koja brojne sposobne i pametne ljude okuje u svoje zavodljive lance.

• Najbolja strana lenjosti je ta što vam ona ne dozvoljava da se utopite u svoj posao. Ona zna šta je slobodno vreme i zašto je ono važno. Tako ona može biti odličan protektivni faktor za sagorevanje na poslu. Ta i takva lenjost, u kombinaciji sa hedonizmom, neće vam dozvoliti da pet subota uveče zaredom provedete u kancelariji.
• Dalje, lenjost je nešto što priznajemo kao svoju slabu stranu. Ako znamo da smo joj skloni, onda na nju možemo i da računamo. Onda nas neće iznenaditi kad dva dana pre crvenog slova u kalendaru (što je zapravo nekakav rok) shvatimo da baš danas nikako ne možemo time da se bavimo.
• Tu na scenu stupa ona pomenuta odgovornost, koja šutne lenjost u stranu baš onda kad đavo odnese šalu. I vremenom sve bolje učimo da prepoznajemo taj trenutak.
• Lenjost nam omogućava da imamo kontrolu. Da, zvuči paradoksalno, ali kad smo lenji i ništa ne radimo, mi smo odgovorni za svoje nečinjenje. To nisu ni bog, ni vlažnost vazduha, ni kurs evra na današnji dan – već isključivo mi sami.
• Isto je, međutim, i u suprotnom smeru – kada radimo, uprkos svojoj lenjosti, mi imamo kontrolu. Možda ne u potpunosti nad ishodom, ali nad procesom, odnosno nad našim udelom kako u procesu, tako i u ishodu.
• Mene moja lenjost često motiviše. Kad vidim neku dobru knjigu kako me čežnjivo priziva ili kad mi je teško da se uzdržim da usred radnog dana ne pogledam da li je Andervud konačno dobio izbore, nastupi utrenirana, odgovorna lenjost i da mi ponudu koju ne mogu da odbijem: „Hajde sad ovo da završimo, pa da onda mirne duše radimo šta nam se hoće.” I zaista, to je ponuda koja se ne odbija.
• Ovaj princip mi ne obezbeđuje samo da započnem neki posao i tako pokorim prokrastinaciju, već je posebno koristan usred nekog posla, kad se već javi zamor, pa i dosada, a kraj je previše daleko da bi delovao kao motivacioni faktor.

Zato, budimo lenji! Ali odgovorno lenji. Pametno lenji. Postavimo granice oko kojih neće biti daljih pregovora ili cenjkanja. To je ono što radi odgovornost. A unutar tog prostora možemo biti lenjivci.

Kao što Šerlok Holms kaže za sebe da je visokofunkcionalni sociopata, tako i mi možemo biti vredni lenjivci. Možda zvuči kontradiktorno, ali disciplina bez daška bunta je ropstvo, zar ne? Ako disciplinu zovemo odgovornošću, a bunt lenjošću, izbegavamo ropstvo bilo kog ekstrema i dolazimo do balansa. Do ravnoteže između moram i želim.